Novi trendovi u poslovnom svetu: team building kroz plesne radionice

Već godinama držim plesne radionice za odrasle početnike, i plesni team building za različite kompanije.

I većina posmatrača nije svesna koliko je to zahtevan zadatak.

Zašto?

Zato što treba raditi sa ljudima koji su različitog uzrasta, različitih interesovanja, i uglavnom se NIKADA nisu bavili plesom. Treba učiniti da se oni tih sat do sat i po vremena osećaju prijatno, zainteresovano i uključeno u rad grupe.

Moj glavni zadatak je ne da ih naučim da plešu – svako ko se bavi plesom zna da je za par sati potpuno nemoguće naučiti početnika da igra. Niko ne očekuje da za sat i po nauči strani jezik – kineski, na primer – zar ne? Ali može da nauči da kaže „dobar dan“ 🙂 .

I onda je moj zadatak da osmislim takvu plesnu radionicu koju mogu da prate i oni koji ne znaju razliku između „desne“ i „druge desne“ 🙂 , ali i oni koji su možda već plesali. Osim toga, cilj je da na kraju imaju šta da pokažu gledaocima – ili supružnicima kada dođu kući. I ne samo to, nego i da se ponose naučenim.

Znači, treba osmisliti vizuelno atraktivne pokrete, ali koji su jednostavni za učenje. I treba sve to uraditi uz muziku čije trajanje je obično oko 2 minuta.

Pa nije mnogo, neko će reći.

Nije mnogo ako dva minuta čekaš autobus.

Ali ako treba da OSMISLENO ispuniš pokretom 120 sekundi, odjednom ćeš se iznenaditi koliko je u stvari DUGO dva minuta. I traje, i traje, i nikad kraja.

Naravno, uvek treba biti spreman na to da grupa za koju ste spremili nešto, to neće moći da izvede – iz bilo kog razloga. Ne sviđa im se muzika, mnogo im je teško – lako, opala im je energija…

I šta tada?

Tada – menjate osmišljeno u hodu.

Jer radionice i tim bildinzi su ono što ja zovem „živi“ organizmi, i morate ih osluškivati, i reagovati u odnosu na njihove zahteve.

Na kraju krajeva, cilj je da ti ljudi odu srećni i zadovoljni, ispunjeni osećanjem da su uradili nešto što do sad nisu umeli.

Ništa gore nego kada se koreograf pridržava pripremljenog, a grupa se osipa, osipa,sve manje ljudi interesuje to što on pokazuje, i na kraju je koreograf jedini koji nešto radi na podijumu. To je zamka u koju je lako upasti – bila, videla.

A da bi se ta zamka izbegla morate mnogo raditi –  na sebi, svom znanju, i najviše na radu sa ljudima.

Rad sa odraslim početnicima je potpuno različit od rada sa decom. Pogotovu što su ti ljudi uglavnom sve ostvarene osobe, sigurne u sebe, i za svoj novac (ili novac kompanije) zahtevaju znanje i kvalitet.

Jer svi oni znaju da neće postati vrhunski plesači, pogotovu ne za to vreme. Ali očekuju kvalitetno provedeno vreme, mnogo dobre energije, smeha i zabave, iskorak iz svakodnevnog sivila u prelepe boje plesa.

A ko nije radio sa početnicima, ko je zatvoren u svom krugu plesača, taj ne može ni da pretpostavi šta se sve krije u radu sa odraslim početnicima.

Zato, razmislite kada birate ko će da vam vodi team buildinge.

Kome ćete poveriti rad sa svojim timom.

I kod koga ćete ići na plesne radionice.

U svakom slučaju, iskoristite vreme da uživate u plesu!

V. B.

Odrasli početnici u plesu i zašto ih treba poštovati

Više puta mi se desilo dok kupujem plesnu opremu da dobijem ovakvo pitanje:

„Kupujete za ćerku? Baš lepo… A koliko ima godina?“

„Ne, kupujem za sebe.“

„Za vas?“ Uz to pitanje obično ide podignuta obrva, i podozriv pogled koji prelazi preko moje figure.

„Pa niste balerina!“ Maltene uvređeno zaključuje prodavačica, izvodeći taj zaključak iz očevidnog.

„Nisam. Ali plešem, i nastupam“.

Odrasli početnici u plesu su još uvek nepoznanica kod nas. I dok su u svetu već odavno četrdesete godine nove dvadesete,  a 50-te su nove 30-te, i dok ljudi uživaju u svojim novootkrivenim veštinama, kod nas se odrasli početnici u plesu još uvek pomalo stide.

Stide se svoje želje da plešu, da nastupaju i eventualno da se i takmiče.

Već deset godina vodim grupu koja se bavi ISKLJUČIVO odraslim početnicima.

I na prvih par takmičenja smo učestvovali u kategoriji seniora, koja je u plesu za starije od 16 (da, šesnaest) godina. Mi, koji imamo preko 30.

Posle nekog vremena smo uspeli da se izborimo za svoju kategoriju – za starije od 30, seniore 2.

I neko vreme smo bili jedini takmičari. 🙂

Dok u svetu postoje i seniori 3 (preko 40) i seniori 4 (preko 50) i seniori 5 (preko 60 godina)…

Pa u čemu je zagonetka?

Da li ljude zbunjuje to što učimo nešto novo, bez nade da postanemo vrhunski u tome? Sasvim je sigurno da niko od nas neće plesati na sceni Boljšog teatra…

Ili ih samo zbunjuje radost koju osećamo dok učimo koreografiju, pomeramo granice sopstvenog tela, i ta euforija koju osećamo kad smo na sceni?

Ne znam.

Znam da i u mom bliskom okruženju postoje osobe koje ne shvataju moje „cimatanje na sceni u ozbiljnim godinama“.

Ali i znam koliko divnih stvari mi donosi ples. Ne samo meni – koja se bavim plesom od malih nogu – već i mojim denserkama, koje su počele da uče da igraju tek kad su došle kod mene.

Fizička kondicija, koordinacija, samopouzdanje, bolja memorija, nestanak straha od javnog nastupa (koji se po istraživačima na lestvici strahova nalazi odmah iza straha od smrti), nalaženje životnih partnera, pa čak i unapređenje na poslu. Divni i potpuno nepraktični plesni kostimi koje inače nikada ne bismo obukle. Da ne spominjem nastajanje nove, plesne porodice.

Jer odrasli ljudi kad odvoje vreme za nešto, to je zbog toga što to ONI SAMI ŽELE.

Ne teraju ih roditelji, škola, okruženje. Sami su odlučili da u svom ionako već brzom i zaposlenom životu nađu vreme koje će posvetiti plesu.

I predani su, vredni, uporni. Znaju vrednost kontinuiranog rada. Cene te minute otrgnute od svakodnevice.

I nema veze što nikad nećemo zaigrati uz Bijonse, kao prateći plesači. To ne znači da ne možemo da uživamo u plesu, uz muziku koju sami biramo. Jer ples i jeste za uživanje.

Danas i moja ćerka ide na časove plesa.

„Kao ti, mama“ kaže.

Da. Baš kao ja.

V. B.