Plesni nastupi i honorari

Više puta mi se desilo da me pozovu tražeći ili od mene i moje plesne grupe nastup, ili da im preporučim nekoga za učešće u određenom projektu.

I često se dešavalo da tokom razgovora (ili razmene imejlova) iskrsne na svetlo činjenica da ljudi koji žele da angažuju plesače uopšte nemaju nameru da im plate za taj anganžman.

„Treba nam neko ko je voljan da nastupa u zamenu za reklamu, odnosno za to da ih ljudi vide na našem dešavanju“.

Zbog čega ljudi misle da je to u redu tražiti?

Za ketering uvek svi plate, bez obzira što se i tu može račiunati da su ih videli (i pojeli njihove proizvode) svi prisutni ljudi. Pa zašto ne platiti plesačima?

To je dostiglo takve masovne proporcije, da se poslednjih par godina preko društvenih mreža vodi kampanja, započeta upravo plesačima, da se podigne svest o neophodnosti isplate honorara za plesne nastupe, i prestanak traženja DONACIJE u plesu. Da, donacije. Jer kada tražite da vam se nešto uradi bez nadoknade, vi ustvari tražite donaciju.

I kod donacija svaki plesač može da izabere gde želi a gde ne želi da donira. Iz svog ličnog primera – donirali smo mnogo puta. Humanitarna dešavanja, podizanje svesti za borbu protiv raka, posle posledica poplava, za dobrobit grada…

Ali da nastupamo u zamenu za reklamu – ne.

Jer upravo ti plesači koje biste rado angažovali (koji znaju šta rade, imaju kostime, umeće i atraktivni su publici) su trošili i svoje vreme i novac da bi stigli do tog nivoa. Da ne spominjem trošenje spostvenog tela, plesačkog instrumenta rada!

Plaćanje sale, časova, opreme, vežbanje iz dana u dan, godinama, decenijama, rad na sebi, znojenje, dijete, sprečavanje povreda itd, itd.

Zbog čega se čini ljudima da je plesač to „izašao i nešto promrdao 20tak minuta do pola sata“?

Da li je iko od njih probao da „promrda pola sata“?

Moj iskreni savet je da proba!

Jer kada plešeš, svaki minut traje. Svaki minut.

I na kraju krajeva, najveću reklamu za svoj rad dobijaju plesači koji rade sa svetskim zvezdama – npr Bijonse.

A ona im uredno PLATI svaki nastup, svaku probu (da, i probu!), i svaki mesec za anganžman.

Jer i plesači imaju račune koje treba platiti, porodice koje treba prehraniti. I poslednje ali ne najmanje važno, to im je posao.

Pa ako ih želite upravo zbog specifičnog znanja i umeća koje imaju, budite spremni da to i platite.

Jer raditi nešto „u zamenu za reklamu“ je laž.

Da bi to bila dobra i uspešna reklama, vredna stavljanja u CV, ona mora da ima svoj budžet.

A budžet znači i honorar za sve uključene.

Razmislite o tome.

V. B.

Anatomija i plesači: kako da sačuvate svoj dragoceni „instrument“

Za razliku od većine drugih struka, plesači kao instrument svog rada koriste svoje telo – a ne neki spoljašnji objekat.
Tu se postavlja pitanje – da li je potrebno da oni bolje upoznaju svoj instrument? Odnosno, da li bi bilo poželjno da nauče makar osnove anatomije? O fiziologiji, biomehanici i kineziologiji da i ne govorimo…
Zdravorazumski stav bi bio – da, poželjno je da uče. To je i moj stav.
Ali pregledajući nastavni plan i program obrazovnih ustanova u sferi plesa (na nivou srednjoškolskog i visokog obrazovanja) primetila sam da ne postoji ni jedan od navedenih predmeta. Ni osnove.
Da li je u redu učiti buduće plesače i plesne pedagoge kako da habaju svoj instrument (jer svako naprezanje dovodi neizbežno do habanja, tj. trošenja) a ne učiti ih kako da ga sačuvaju? Ne pokazati im gde su slabe tačke, gde je veća a gde manja potrošnja ili izdržljivost, ne naučiti ih kako da programiraju trenažni proces da bi, kada treba, bili na vrhuncu forme, a kako da samo sačuvaju nivo utreniranosti tokom odmora?
Po meni, to je veliki propust.
A u svetu vlada potpuno drugačiji trend.
Trend gde plesači koriste znanja iz drugih oblasti – iz oblasti sporta, da budem precizna. I ta znanja im pomažu da dostignu ono što im je za ples i potrebno – veći obim pokreta, stabilnost, snagu i izdržljivost. Uz obavezno smanjivanje učestalosti povreda.
Jer ples, pored toga što je umetnost, jeste i sport. Vrhunski plesači imaju velike zahteve od svog tela, svog instrumenta, kao i vrhunski sportisti.
I sve je više literature o anatomiji u svrsi plesa, o kineziologiji u plesu, o biomehanici za plesače, o periodizaciji treninga u plesu.
Možda se očekuje od plesača da sami pronađu pomenute knjige i prouče ih?
Ali verujte, to skoro niko ne želi da uradi. I ne radi.
I onda smo tu gde smo – ne naučimo ih dovoljno. Ne spremimo ih da svoj instrument koriste znajući od čega se sastoji, kako radi, i kako da uz minimalne napore dobijemo maksimalne rezultate.
Odnosno, učimo ih da rade bez čitanja makar osnovnih instrukcija, na slepo.
Šteta.
Znanja već postoje, instrukcije su već napisane, samo ih treba pročitati i upotrebiti.

V. B.