Japanski tradicionalni ples

Da bismo uopšte počeli da pričamo o japanskom tradicionalnom plesu, moramo razumeti japanski estetski koncept – odnosno, šta oni smatraju lepim.

Estetski koncept u Japanu je nastao pod uticajem zen budizma, i jasno se može zapaziti i u drugim oblastima tradicionalne japanske umetnosti pored plesa – čajnoj ceremoniji, haiku poeziji, bonsai umetnosti.

Ovaj estetski koncept je usmeren ka lepoti koja je jednostavna, bez ukrasa, prirodna, nepravilna, nesavršena i simbol prolaznosti života.

Stoga se koriste minimalni elementi za dostizanje maksimalnog efekta – suptilni pokreti, jedva vidljivi, pantomima i jednostavni rekviziti u japanskom plesu dočaravaju čitave scene i priče.

Tradicionalni ples

Kao i kod drugih narodnih – tradicionalnih plesova, i japanski tradicionalni ples je potekao iz narodnih običaja, i formirao se tokom vremena i pokolenja.

Japanski ples se deli na dve grupe:

Mai

Odori

Mai – Smatra se da Mai (bukvalni prevod “kruženje”) plesovi potiču od ritualnih pokreta izvođenih u hramovima, kada su se poslušnici vrteli u ritualnim plesovima, držeći u rukama grane bambusa i svetog drveta sakaki koje po predanju donose plodnost i mir zemlji.

Sam ples Mai karakterišu uzdržani, ritualni pokreti, koje izvode jedan ili dva plesača.

Odori – Odori (bukvalno značenje “skok”) plesovi vode poreklo od budističkih sekti široko raspostranjenih u prostom narodu, koje su pevajući molitve poskakivale u ritmu pesme.

Sve do perioda Edo, Odori ostaje upravo takav – ples gde se više pažnje obraća na muziku nego na samu simboliku plesa.

U savremenom Japanu taj ples se održao kao Bon Odori narodni ples.

Bon Odori

Bon Odori (Bon ples) je ples koji se igra tokom Obon-a. Obon je festival poštovanja duhova svojih predaka, i skoro svaki kraj Japana ima svoje korake Bon Odori plesa, kao i svoju muziku.

Skoro svuda u svetu gde postoji japanska zajednica, praznuje se i Obon sa obaveznim igranjem Bon Odori.

Suzume Odori – Ples vrapca

Ples baziran na oponašanju pokreta vrabaca.

Prvi put je odigran kao improvizacija, od strane graditelja Sendai zamka klana Date.

Amblem klana Date sadrži dva vrapca.

Danas se ples vrapca igra jednom godišnje, sredinom maja, tokom festivala Aoba u Mijagi regionu.

Igraju ga školska deca, i igra se sa dve lepeze – po jedna u svakoj ruci.

Kabuki

Ples Kabuki se u prvo vreme smatrao jednom od grana Odori plesa, zbog zajedničkog porekla.

Smatra se da se prvi put plesao početkom VII veka u Kjotou, u hramu Idzumo, i da su ga plesale žene.

Međutim, od 1629g. ukazom vlade zabranjeno je učešće žena u Kabuki teatru.

Plesači Kabuki teatra postaju samo punoletni muškarci, i obogaćujući plesni sadržaj sa dramskim, dolazimo do savremenog Kabuki teatra.

O Kabuki teatru smo već pisali – možete pogledati OVDE: https://www.thecolorsof.dance/blog/kabuki

Butoh

Savremeni Japan je obogatio svetsku plesnu scenu još jednim vidom plesa – BUTOH (izgovara se BUTO).

Potpuno suprotan tradicionalnom, butoh se pojavio u 50-tim godinama XX veka. Bio je reakcija na Drugi svetski rat, i na bombardovanje Japana nuklearnim oružjem.

Ekspresivne poze koje označavaju stanje duše, obnaženost tela, bela šminka celog tela, proširivanje granica mogućeg – sve to je donelo veliku popularnost Butoh plesu širom sveta.

Jedan od najvećih majstora butoh plesa je Katsura Kan.

Katsura Kan

Nihon buyo

Jedna od grana Kabuki plesa je Nihon buyo ples – ono što se danas smatra klasičnim Japanskim plesom (izgovara se njihon bujo).

Pojavio se prvi put u ranom Edo periodu  – XVII vek.

Pleše se na sceni, sa ili bez rekvizita.

U tradicionalnom plesu se koriste mnogi predmeti upotrebljavani u svakodnevnom životu: lepeza, suncobran, marama, mačevi, šeširi itd.

Glavna razlika između japanskog nihon buyo i zapadnih formi plesa, je u načinu kretanja plesača.

Dok se na zapadu plesači koriste skokove i snažne pokrete, u Japanu se plesači kreću tiho, sofisticirano i vrlo kontrolisano.

I mada neukom posmatraču može izgledati vrlo lak, taj način kretanja zahteva izuzetnu snagu i disciplinu plesača.

Lepeza se smatra simbolom sreće, i zbog toga se često koristi u tradicionalnom plesu za izražavanje pozitivnih osećanja.

Jedan od meni najdražih plesača je Taichi Saotome.

Čuven po svojim onnagata ulogama (muškarac koji igra ženske uloge). Njegova veština je prosto neverovatna.

Igra u pozorištu i na filmu, i muške i ženske uloge.

Saotome Taichi
Saotome Taichi, Sakura dance

Naša plesna škola, the Colors of Dance, je jedina u regionu koja u okviru svojih časova izučava i tradicionalni japanski ples. I većina članica je bila iznenađena koliko je taj ples težak, a na prvi pogled neiskusnom gledaocu to ne izgleda tako.

V. B.

LIBRETO – ŠTA JE TO?

Možda ste primetili da je mnogo lakše pratiti neko scensko delo (operu, balet ili mjuzikl) ako znate o čemu se u tom delu zapravo radi.

I da bi linija priče svima bila jasna, tu je LIBRETO.

Libreto (italijanski libretto) – je tekst za muzičko-scensko delo, obično za operu ili operetu.  Libreto za balete je, u osnovi, samo priča kao podložak za kompoziciju i koreografiju.

Ponekad se kao libreto uzme već postojeće književno delo – to je slučaj, na primer, sa baletom „Romeo i Julija“ (muzika Sergej Prokofjev) i „Pepeljuga“ (muzika Sergej Prokofjev).

Ovde ću dati skraćene verzije libreta velikih baleta, da kad sledeći put odete da gledate neku baletsku predstavu, možete svom susedu da objasnite o čemu se radi. 🙂

Labudovo jezero (muzika Petar Ilič Čajkovski)

Najčuveniji od svih takozvanih velikih belih baleta.

Princ Zigfrid se zaljubljuje u prelepu Odetu koju je zli čarobnjak Rotbart začarao. Ona je devojka samo noću a preko dana se pretvara u belog labuda. Ta čarolija može nestati (naravno) samo ako Odetu neko zavoli snagom prave ljubavi.

Princ odluči da predstavi Odetu svojoj majci, kao svoju buduću ženu, ali zli čarobnjak to otkriva i sprečava time što Odetu zatvori, a na dvoru se pojavljuje sa svojom ćerkom Odilijom – crnim labudom. Zbog čarolije princ ih pomeša. Misleći da je Odilija u stvari Odeta, on joj obećava da će se sa njom venčati. Odilija tada pokazuje svu svoju virtuoznost, izvodeći 32 fuettea (baletskih okreta) što tu ulogu i čini jednom od najizazovnijih u svetu baleta.

Saznavši da je princ očaran crnim labudom, Odeta očajna beži. Zigfrid otkriva da je prevaren i ide za njom. Uprkos oluji koju zli čarobnjak izaziva, princ ga savladava i dolazi do Odete.

Prava ljubav pobeđuje zlo, čarolija je razbijena, beli labud se ponovo pretvara u devojku.

Silfida (muzika Žan–Madlen Šnajchefer)

Prva premijera ovog baleta bila je još davne 1832. godine, u koreografiji Filipa Taljonija koji je ovaj balet napravio za svoju ćerku, čuvenu balerinu Mariju Taljoni.

Ovo je prvi balet gde je igra na vrhovima prstiju, u takozvanim špic patikama imala estetski element a ne akrobatski.  Da bi pokazala svoj izvanredan rad na vrhovima prstiju, Marija je skratila suknju, što je u to vreme smatrano skandaloznim.

Silfida je šumska vila koja je začarala Džejmsa, Efinog verenika, ukrala mu verenički prsten i primorala ga da je prati. Očaran njenom lepotom, Džejms je spreman na sve ne bi li osvojio njenu ljubav. Zla veštica Medž je natopila veo otrovom, i rekla Džejmsu da ga baci Silfidi oko vrata da bi je osvojio. On vešticu posluša, ali Silfida od toga umire.

U međuvremenu njegova verenica Elfi nalazi utehu kod Gurna, koji je oduvek bio u nju zaljubljen i njih dvoje se venčavaju.

Džejms ostaje sam i očajan.

Karatkeristika ovog baleta je vazdušasto, skoro vanzemaljsko pojavljivanje i efemerni pokreti Silfide, vazdušastog bića, koje potiče iz nekog drugog sveta.

Žizela (muzika Adolf Šarl Adam)

Vojvoda Albert se udvara lepoj seljančici Žizeli, zavodi je i ona se zaljubljuje u njega. Lovočuvar Ilarion koji odavno voli Žizelu je upozorava da bude oprezna – jer ona ne zna da je vojvoda već veren princezom.  Žizela koja voli svom snagom prve ljubavi, kada otkriva prevaru gubi razum i umire.

Mučen grižom savesti, vojvoda Albert dolazi na njen grob. Odjednom, prikazuje mu se duh Žizele. Proleću bele senke. To su Vile, duhovi prevarenih devojaka koje su umrle pre svog venčanja. One se svete mladićima navodeći ih na igru do smrti. Mirta, njihova kraljica, naređuje da Alberta usmrte igranjem u vilinskom kolu. Albert gubi snagu i pada, verujući da mu je došao kraj. Zvona objavljuju svitanje. Bele senke iščezavaju. Nestaje duh Žizele, Albert ostaje sam. Snaga večite ljubavi ga je spasila.

Krcko Oraščić (muzika Petar Ilič Čajkovski)

Ovo je novogodišnji balet, koji se na pozornicama celog sveta izvodi tokom novogodišnjih i božićnih praznika.

Libreto baleta bazira se na priči „Krcko Oraščić i Kralj miševa“, koju je napisao E.T.A. Hofman.

To je priča o devojčici Klari, koja je na Božić dobila drvenu krckalicu za orahe u obliku malog vojnika.

Tokom noći, Kralj Pacova šalje svoju vojsku protiv koje se bori Krcko zajedno sa drugim igračkama, koje su tokom noći oživele.

I ovde dobro pobeđuje, i mali drveni vojnik se pretvara u prelepog princa zahvaljujući ljubavi dobre i lepe Klare.

Drugi čin baleta se odigrava u Kraljevstvu Slatkiša, gde je princ odveo Klaru da joj se zahvali. Upravo u tom činu je i jedna od meni najlepših numera (i baletskih koreografija) – Ples Šećerne vile.

V. B.