Japanski tradicionalni ples

Da bismo uopšte počeli da pričamo o japanskom tradicionalnom plesu, moramo razumeti japanski estetski koncept – odnosno, šta oni smatraju lepim.

Estetski koncept u Japanu je nastao pod uticajem zen budizma, i jasno se može zapaziti i u drugim oblastima tradicionalne japanske umetnosti pored plesa – čajnoj ceremoniji, haiku poeziji, bonsai umetnosti.

Ovaj estetski koncept je usmeren ka lepoti koja je jednostavna, bez ukrasa, prirodna, nepravilna, nesavršena i simbol prolaznosti života.

Stoga se koriste minimalni elementi za dostizanje maksimalnog efekta – suptilni pokreti, jedva vidljivi, pantomima i jednostavni rekviziti u japanskom plesu dočaravaju čitave scene i priče.

Tradicionalni ples

Kao i kod drugih narodnih – tradicionalnih plesova, i japanski tradicionalni ples je potekao iz narodnih običaja, i formirao se tokom vremena i pokolenja.

Japanski ples se deli na dve grupe:

Mai

Odori

Mai – Smatra se da Mai (bukvalni prevod “kruženje”) plesovi potiču od ritualnih pokreta izvođenih u hramovima, kada su se poslušnici vrteli u ritualnim plesovima, držeći u rukama grane bambusa i svetog drveta sakaki koje po predanju donose plodnost i mir zemlji.

Sam ples Mai karakterišu uzdržani, ritualni pokreti, koje izvode jedan ili dva plesača.

Odori – Odori (bukvalno značenje “skok”) plesovi vode poreklo od budističkih sekti široko raspostranjenih u prostom narodu, koje su pevajući molitve poskakivale u ritmu pesme.

Sve do perioda Edo, Odori ostaje upravo takav – ples gde se više pažnje obraća na muziku nego na samu simboliku plesa.

U savremenom Japanu taj ples se održao kao Bon Odori narodni ples.

Bon Odori

Bon Odori (Bon ples) je ples koji se igra tokom Obon-a. Obon je festival poštovanja duhova svojih predaka, i skoro svaki kraj Japana ima svoje korake Bon Odori plesa, kao i svoju muziku.

Skoro svuda u svetu gde postoji japanska zajednica, praznuje se i Obon sa obaveznim igranjem Bon Odori.

Suzume Odori – Ples vrapca

Ples baziran na oponašanju pokreta vrabaca.

Prvi put je odigran kao improvizacija, od strane graditelja Sendai zamka klana Date.

Amblem klana Date sadrži dva vrapca.

Danas se ples vrapca igra jednom godišnje, sredinom maja, tokom festivala Aoba u Mijagi regionu.

Igraju ga školska deca, i igra se sa dve lepeze – po jedna u svakoj ruci.

Kabuki

Ples Kabuki se u prvo vreme smatrao jednom od grana Odori plesa, zbog zajedničkog porekla.

Smatra se da se prvi put plesao početkom VII veka u Kjotou, u hramu Idzumo, i da su ga plesale žene.

Međutim, od 1629g. ukazom vlade zabranjeno je učešće žena u Kabuki teatru.

Plesači Kabuki teatra postaju samo punoletni muškarci, i obogaćujući plesni sadržaj sa dramskim, dolazimo do savremenog Kabuki teatra.

O Kabuki teatru smo već pisali – možete pogledati OVDE: https://www.thecolorsof.dance/blog/kabuki

Butoh

Savremeni Japan je obogatio svetsku plesnu scenu još jednim vidom plesa – BUTOH (izgovara se BUTO).

Potpuno suprotan tradicionalnom, butoh se pojavio u 50-tim godinama XX veka. Bio je reakcija na Drugi svetski rat, i na bombardovanje Japana nuklearnim oružjem.

Ekspresivne poze koje označavaju stanje duše, obnaženost tela, bela šminka celog tela, proširivanje granica mogućeg – sve to je donelo veliku popularnost Butoh plesu širom sveta.

Jedan od najvećih majstora butoh plesa je Katsura Kan.

Katsura Kan

Nihon buyo

Jedna od grana Kabuki plesa je Nihon buyo ples – ono što se danas smatra klasičnim Japanskim plesom (izgovara se njihon bujo).

Pojavio se prvi put u ranom Edo periodu  – XVII vek.

Pleše se na sceni, sa ili bez rekvizita.

U tradicionalnom plesu se koriste mnogi predmeti upotrebljavani u svakodnevnom životu: lepeza, suncobran, marama, mačevi, šeširi itd.

Glavna razlika između japanskog nihon buyo i zapadnih formi plesa, je u načinu kretanja plesača.

Dok se na zapadu plesači koriste skokove i snažne pokrete, u Japanu se plesači kreću tiho, sofisticirano i vrlo kontrolisano.

I mada neukom posmatraču može izgledati vrlo lak, taj način kretanja zahteva izuzetnu snagu i disciplinu plesača.

Lepeza se smatra simbolom sreće, i zbog toga se često koristi u tradicionalnom plesu za izražavanje pozitivnih osećanja.

Jedan od meni najdražih plesača je Taichi Saotome.

Čuven po svojim onnagata ulogama (muškarac koji igra ženske uloge). Njegova veština je prosto neverovatna.

Igra u pozorištu i na filmu, i muške i ženske uloge.

Saotome Taichi
Saotome Taichi, Sakura dance

Naša plesna škola, the Colors of Dance, je jedina u regionu koja u okviru svojih časova izučava i tradicionalni japanski ples. I većina članica je bila iznenađena koliko je taj ples težak, a na prvi pogled neiskusnom gledaocu to ne izgleda tako.

V. B.

KABUKI

Pored nacionalne nošnje (kimono – o njima smo već pisali), postoji još nekoliko pojmova koji su karakteristični za Japan, zemlju izlazećeg sunca.

Jedan od njih je i KABUKI teatar.

U ovom tekstu ću pokušati da vam makar malo približim ovaj izuzetni vid umetnosti, pun simbolike i misterije.

Sam naziv KABUKI  se sastoji od tri simbola – (Ka-歌-muzika, Bu-舞-ples, Ki-伎-veština ili umeće) i već to označava suštinu – izvođači u Kabuki teatru su majstori u onome što pokazuju, bilo da je to muzika koju slušamo ili ples koji gledamo.

Smatra se da Kabuki potiče sa kraja XVI, početka XVII veka, od Edo perioda. U početku su ga igrale žene, međutim dekretom šogunata Tokugava ženama je zabranjeno da se pojavljuju na sceni Kabuki teatra. Njihove uloge su preuzeli muškarci. Glumci specijalizovani za ženske uloge se nazivaju ONNAGATA.

Godine 2005. Kabuki teatar je priznat kao “nematerijalno umetničko nasleđe ” i unet je u spise UNESCO-a (Representative List of the Intangible Cultural Heritage of Humanity).

SCENARIO

O čemu se govori u Kabuki dramama? Uglavnom o istorijskim događajima, i o moralnim dilemama glumaca vezanim za romantične odnose. Glumci govore monotonim glasom, i prate ih muzičari na tradicionalnim instumentima.

Predstave su uglavnom vremenski veoma dugačke, mogu trajati i preko 3 sata. Danas postoji tri vida Kabuki predstava:

Jidaimono – to su istorijske predstave koje pripovedaju o legendarnom periodu Sengoku.

Sewamono – to su predstave iz svakodnevnog života, koje se zasnivaju na događajima posle perioda Sengoku.

Shosagoto – plesne poredstave, koje pokazuju svu lepotu tradicionalnog japanskog plesa.

Uglavnom se predstave sastoje iz pet činova.

SCENSKA ŠMINKA

Šminka koju nose akteri Kabuki teatra je vrlo složena i puna značenja, i zavisi od toga kakvu ulogu akter igra. Ukoliko pokazuje mladu ženu ili mladog muškarca, lice se boji belom bojom. Da bi pokazali zreliji uzrast, u šminku se dodaje braon nijansa. Ukoliko treba pokazati da je glumac silan i muževan, na lice mu se stavljaju pruge raznih boja. I te boje naravno da nisu proizvoljne, već po određenim kanonima. Sama šminka pomaže gledaocu da već na prvi pogled zaključi da li se radi o pozitivnom karakteru ili negativnom, o mladom ili starom. I naravno, uvek moramo imati u glavi da je japanski osećaj za to šta im je lepo a šta ne potpuno drugačiji od našeg.

NAČIN GLUME

U Kabuki teatru je preterivanje u glumi veoma zaslužno za razvoj samog teatra. Ta tehnika se naziva ARAGATO, i sveprisutna je u postanovkama. Ona se vidi kroz preuveličane kostime, dijaloge, pokrete. Čak postoji i zauzimanje određene poze, koja naglašava dobroćudnost ili zlobu određenog karatkera. Te karakteristične živopisne poze se nazivaju mije (mie), i praćene su zvukom udaraljki. Svrha im je da povećaju napetost gledališta i glumci ih zauzimaju u emotivnim scenama. Umeće glumca je da vremenski namesti ulazak u pozu tako da to kod publike ostane zapamćeno.

Uzimajući u obzir da kostimi mogu da budu teški po nekoliko desetina kilograma, mije poza podvlači umešnost glumca.

KOSTIMI

Kostimi u Kabuki teatru su jarkih boja i dezena. Kao što je već rečeno, smisao kostima je da podvuče radnju i karakter glumca. Neki kostimi su izuzetno teški, preko 20 kilograma, i sastoje se iz slojeva i slojeva, koji moraju da ostanu na svom mestu tokom pokretanja glumca.

Perika je sastavni deo kostima, i svaki kostim ima periku karakterističnu za njega. Perike se uglavnom prave od ljudske kose, i potrebna je izuzetna veština za njihovu izradu, kao i formiranje prema glavi glumca i pričvršćivanje za istu.

Ono što je meni izuzetno zanimljivo kad se priča o kostimima Kabuki teatra je presvlačenje na sceni. Uzimajući u obzir složenost kostima, naravno da to glumac ne može sam da izvede.

I tu stupaju na scenu pomagači – koken ili kuronbo. Kuronbo označava momka u crnom, sa crnom kapuljačom koja mu prekriva lice, a koken su asistenti koji nose tradicionalnu odeću Edo perioda kanišimo, i njihova lica nisu prekrivena.

Za japanskog gledaoca ti pomagači na sceni su nevidljivi i na njih se ne obraća pažnja.

Dva primera promene kostima  – ženske i muške uloge – (ako obratite pažnju, videćete iza glumaca i njihove pomagače, jedan je kuronbo a drugi koken) možete videti ovde:  

https://www.youtube.com/watch?v=72IjyxGU8sk

Kabuki teatar je potpuno jedinstven vid umetnosti tradicionalnog Japana, duge istorije. Čak iako neupućen gledalac ne može bez tumača da pronikne u srž Kabuki predstave, a ponekad čak ni da isprati liniju radnje u predstavi, ono što uvek možemo je da uživamo u umetnosti glumaca, plesača, lepoti kostima i izuzetnom nivou veštine svih učesnika.

I za kraj, zanimljivost o Japanu – u japanskom jeziku, postoji preko 20 načina da nekome kažete izvini.

V. B.

KIMONO

Sama reč KIMONO u bukvalnom prevodu označava „nešto što se odeva“. Već prva specifičnost kimona jeste sam materijal od kog se izrađuje. Postoje različiti tipovi materijala (od svile do pamuka) i dezena zavisno od prilike i godišnjeg doba za koji je potreban.

Zavisno od prilike za koju se odeva, postoji nekoliko vrsta ovog prelepog odevnog predmeta – ovde ćemo predstaviti devet tipova.

Furisode (振袖)

Jedan od najformalnijih tipova kimona. Nose ga neudate žene i ima rukave dužine od 100 – 107 cm. Sama reč „furisode“ označava „rukave koji se njišu“. Postoji čak tri tipa Furisode, zavisno od dužine rukava: Kofurisode (小振袖) sa kratkim rukavima, Chu-furisode (中振袖) sa rukavima srednje dužine i Ofurisode(大振袖) gde rukavi dosežu skoro do poda. Najčešće se nosi upravo Ofurisode. Pravi se od svile ili satena.

Svoju prvu nihon buyo koreografiju sam izvela upravo u Furisode 😉 i to možete videti ovde:

Hikizuri (引きずり)

Pre Meiji ere, Hikizuri su nosile uticajne žene visokog ranga. Šansa da se ovaj tip odeće vidi na ulicama je skoro nikakva. Hikizuri znači „suknja sa šlepom“ i sam kimono je dobio naziv upravo zbog svoje dužine. Trenutno ovakav tip kimona nose gejše, maiko, ili scenski izvođači japanskog tradicionalnog plesa. Savremeni život u Japanu je omogućio ženama da se više kreću – naročito van kuće – i to je dovelo do potrebnog skraćivanja dužine kimona savijanjem viška materijala u predelu oko struka.

Tomesode (留袖)

Najformalniji tip kimona koji nose udate žene. Šara na Tomesode se uvek nalazi ispod struka, i uglavnom sadrži nešto zlatne boje. Crne je boje. Imaju na sebi 3 ili 5 oznaka  – krstića (onaj sa 5 je formalniji) koje su uglavnom male i mogu biti ili obojene ili crne boje. Tomesode se može nositi na formalnim dešavanjima kao što su venčanja ili čajna ceremonija.

Houmongi (訪問着)

Ovaj naziv u bukvalnom prevodu znači „odeća za posete“. To je vrsta polu-formalne garderobe koju mogu da nose i udate i neudate žene. Šara ide preko ramena, leđa, i vidljiva je na rukavima i ispod struka.

 Iro Muji (色無地)

Ovo su formalni jednobojni kimoni, bez ikakve šare. Formalnost im zavisi od broja krstića (oznaka) koji se na njemu nalaze, a postoji i poseban Iro Muji kimonо za čajne ceremonije.

Komon (小紋)

Ova vrsta je tzv. kežual kimono. Ima šaru koja se ponavlja, i često sadrži u sebi vertikalne pruge. Nikako nemojte nositi ovaj kimono na formalna dešavanja! On služi da se u njemu šeta po gradu, i bio je najčešći odevni predmet pre nego što je moda sa Zapada došla u Japan.

Yukata (浴衣)

Lagani letnji kimono izrađen od pamuka, i ne zahteva da se ispod njega nosi specijalni donji veš za kimono (po našim merilima, to je čak donji sloj odeće, a ne donji veš). Najneformalniji, ali i najčešći tip kimona u Japanu. Yukata se nosi tokom vrelih dana, ili na festivalima na otvorenom. Uz nju ide obi vezan na jednostavan način, i geta (drvene sandale).

Svadbeni kimono

To je snežno beli kimono koji nosi mlada na venčanju. Zvanično ime mu je Shiromuki. Bela boja svadbenog kimona potiče još iz vremena samuraja, kada je žena trebalo da pokaže da se potčinjava porodici u koju ulazi udajom. Bela boja njene odeće pokazuje da se može stopiti sa bilo kojom bojom, bojom njene nove porodice.

Kimono za muškarce

Naravno da postoji i kimono za muškarce 🙂 . U stara vremena, muškarci su nosili kimono kao svakodnevnu odeću. Za razliku od ženskih, kimono za muškarce je jednostavniji u kroju i boje su mnogo smirenije. Najčešći vid muškog kimona se nosi samo sa pojasom vezanim oko struka i poznat je kao Kinagashi. Najformalnija odeća bi bila iz dva dela – kimono pantalone (Hakama) i kimono jakna (Haori).

Kinagashi:

Hakama i Haori:

Sa ovakvim znanjem, možete da zadivite svakog znalca japanske kulture. 😉

I za kraj, jedna zanimljivost o Japanu – nakon što je preživeo brodolom na Titaniku, jednog Japanca su u njegovoj zemlji prozvali kukavicom jer nije imao hrabrosti da umre sa ostalim putnicima.

V. B.